Istorija Lova - Lov je star koliko i ljudski rod. On je najstarije čovekovo zanimanje. Za lov kao delatnost može se tvrditi da je to prvo svesno i aktivno angažovanje pračoveka i prvi korak na putu oformljenja ljudske civilizacije.
Čovek je vekovima usavršavao veštinu lovljenja. Lov je u početku bio individualan i služio je za zadovoljenje potreba u hrani. Vremenom čovek počinje organizovano da se bavi lovom usavršavajući veštinu lovljenja.
Čovek je usavršavao i oružje za lov. Sve vreme u lovu kao čovekov pratilac je neizbežan pas, koga je takođe oblikovao za razne vrste i načine lova. Razvojem zemljoradnje i stočarstva lov prestaje da bude izvor egzistencije čoveka, i lov polagano počinje da postaje sport i zabava.
Od samih početaka ljudske zajednice lov je čoveku osnovna preokupaciju i njegovo angažovanje. Kao rezultat te njegove delatnosti ispoljio se posle dugog vremena, proces domestikacije životinja.
Nesumnjivo je da je lov divljih životinja preteča celokupnog stočarstva, od početnih faza pripitomljavanja, do današnjih savremenih sistema držanja stoke.
U robovlasničkom društvu lovom su se bavili samo robovlasnici. Oružje za lov u tom periodu su bili luk i strela, mačevi, noževi i koplja, kao i lov pomoću užeta (laso). U tom vremenu su se u lovu upotrebljavali pored pasa i ptice grabljivice.
U srednjem veku lov i dalje ostaje privilegija vlastele, kao sport i zabava, i polagano počinje da donosi prihode. Lov kao privredna grana počinje u tom periodu da donosi prihode prodajom mesa, krzna i kože divljači. Pored toga, trguje se i lovačkim psima i sokolovima. Posebna karakteristika lova u srednjem veku je lov sokolarenjem.
Vlastelin je jašući na konju nosio sokola na ruci ili ramenu i puštao ga na divljač, a iza njega su išli pomagači, koji su na stalku nosili više sokolova i vodiči pasa koji su puštali pse po lovištu da dižu divljač.
Sokolarenje kao način lova svoj najveći vrhunac i ekspanziju imao je u srednjem veku, da bi krajem XVIII veka počeo da gubi na značaju i primeni. Razlog prestanka interesovanja za ovaj način lova je sve veće interesovanje za lov vatrenim oružjem. U ovom periodu lov se obavljao kopljem, mačom, strelom.
Novi vek i pojava vatrenog oružja dovodi do velikih promena u lovstvu. Pre svega menjaju se načini lova. Lov dobija pravo građanstva. Lovilo se ko je kad želeo i koliko je hteo bez ograničenja. Ovakav odnos i nekontrolisani lov vatrenim oružjem rezultira drastičnim smanjenjem brojnosti divljači.
U to vreme u Srbiji, bez obzira na razne uredbe o zabrani lova u doba dinastije Obrenović, i dalje se smanjuje brojnost divljači. Shvativši situaciju u kojoj se nalaze lovci se okupljaju i organizuju u cilju napretka u lovu. Krajem 19. veka širom Evrope počinju da se osnivaju lovački klubovi, udruženja i savezi.
Tokom XIX veka počinju prvi pokušaji aktivnog mešanja čoveka u populacije divljih životinja, sa željom i nastojanjem da bude odgajivač divljači. Prvi zahvati u tom pravcu, odnose se na odabiranje za odstrel pojedinih individua, po nekakvim kriterijumima. Primenjuju se i mere kao što je prihranjivanje divljači u nepovoljnim uslovima tokom zime.
Sve ove aktivnosti koje su tada činjene, bile su na osnovu skromnog i nesistematizovanog iskustva pasioniranih lovaca. Sredinom 20. veka, iskustva se i dalje prikupljaju, podaci se sistematski registruju, na taj način povećava i fond znanja. Sve je to doprinelo da se 1954. godine, održi 1. Međunarodni kongres biologa divljači.
– Ukupan razvoj omogućio je da 50-tih godina počnu intenzivna istraživanja, a uporedo s tim procesom, lov prerasta u lovnu privredu. Potiskuju se improvizacije, polovične mere, a zahtevaju definisani ciljevi i primena postupaka, koji će što manje narušavati zakonitosti u biocenozi s jedne strane, i doprineti efikasnijem gazdovanju s druge strane.
Razvoj lovstva izazvan je promenama koje su se desile u društvu, a naročito izražene promene u životnoj sredini. Ovi uticaji snižavaju optimalni nivo za život i reprodukciju divljači. Posledica toga je smanjivanje ukupne brojnosti populacije divljači. Sadašnja situacija se može oceniti tako, da su blaže forme narušavanja i nepovoljni uslovi sredine češće prisutni.
Međutim, ima staništa gde su uslovi toliko promenjeni, da ne obezbeđuju ni minimalne potrebe za opstanak divljači. Zbog svega toga neophodna je smišljena, planska i aktivna intervencija odgajivača divljači, da se obezbedi odgovarajuću brojnost divljači. Sve ovo ukazuju na potrebu gazdovanja divljači.
Ova potreba se odnosi kako na slobodne populacije, isto tako i na divljač gajenu u odgovarajućim objektima, pod neposrednim uticajem čoveka. U situaciji kada lov postaje sve manje privilegija, iako je to još uvek prisutno, a sve više potreba, povećava se i broj korisnika.
Sama ta činjenica objašnjava stalno prisutne i stalno rastuće zahteve za povećanjem brojnosti divljači. Ispunjenje tih zahteva moguće je ostvariti na dva, u sadašnje vreme, raspoloživa načina. Prvi je preduzimanje potrebnih mera u slobodnim populacijama, s ciljem povećanja reproduktivnog odnosa i preživljavanja divljači.
Za realizaciju ovoga puta na raspolaganju su brojne mere odgajivačkog karaktera, počev od brige za očuvanje optimalnih uslova sredine, sve do zaštite divljači i racionalnog plana godišnjeg odstrela. Drugi način, predstavlja organizovanje proizvodnje divljači u posebnim proizvodnim centrima, pod neposrednim uticajem čoveka. Najčešće i u većini slučajeva, proizvodi se podmladak divljači, koji služi za naseljavanje staništa.
Značajno povećanje potreba, izraženo kroz veći broj divljači, uslovljeno je i razvojem lovnog turizma, kao vrlo specifičnog oblika lova. Lovni turizam je u stalnom usponu i doživljava svoj puni razvoj. S povećanjem standarda, nema sumnje, da će se ovakav trend dugo ispoljavati.
Pored toga, sva divljač bi trebalo i moralo da bude zaista divljač. Divljač treba da je pripremljena za život u staništu i sposobna za preživljavanje. Nedopustivo je, da se na bilo koji način doprinese pripitomljavanju, a koje je često u tesnoj vezi s povećanjem nivoa proizvodnosti divljači.
